О књизи: 2018 / Дело је посвећено једној од области средњовековне дипломатске историје: борби кнежевина североисточне Русије (Москва, Твер, Нижњи Новгород), руско-литванској држави, као и Руској православној цркви за приоритет у поновном уједињењу руских земаља и улогу такозваног „византијског фактора“ у формирању руске државности. У средишту приче је Велико московско војводство с краја КСИВ - средине КСВ века, односно период владавине великих кнезова московских Василија И (1389–1425) и Василија ИИ (1425–1462). ). У то време, „скупљање земаља“ око Москве постало је стабилно, а Твер и Нижњи Новгород су постали главни противници Москве. Феудални рат друге четвртине 15. века знатно је ослабио централну власт, али није могао да заустави процесе уједињења. Подржавајући московске кнезове и њихову политику уједињења земаља око Москве, Руска православна црква се ослањала на свој духовни ауторитет и активно је користила полуге идеолошког и политичког поретка, укључујући и међународне односе са Цариградском патријаршијом на основу архивских и објављених материјала , дипломатских односа Цариграда, Московске митрополије, као и црквене епископије Тверске и Нижњеновгородске.